Crtice iz svakodnevice

Ne volim gužve…

Sedimo večeras kod mog druga. On, neki njegovi prijatelji, Zverko, on ne sedi već uvaljuje rep u krilo svakom ko zagrabi kikiriki iz ćase, prodana duša, i ja… polovično. Mislim, tu sam… a nisam. Nikako numem da se uklopim u to fensi društvo. Ne želim. Podsvest mi odbija… I dok vode žustre razgovore, ja gledam repatog izdajnika koji nikako da zagrebe na vrata da idemo. Da me spasi muke. I tako je to trajalo. Oni pričaju, ja povremeno promrmljam, reda radi, a u glavi pravim spisak granula koje Zverko ne voli, a koje će mu, za kaznu, biti rana sledećih petnaest dana koliko je, odlučila sam, kazna za ovu izdaju.
-E, ona pravi svakojake čestitke. – reče moj drugar
-Stvarno?!? – ciknu jedna i pogleda me oduševljeno.
-Ovaj, da… valjda… pomalo…
-Pa to je sjajno! Znaš… ja obožavam čestitke.
„Ko bi rekao…“ pomislila sam.
-Oh, i ja. Ali baš.
-Super… I ja ih volim…
-I prodaje ih.
-Prodaješ? Stvarno?
-Pa…
-Aha, prodaje ih. Čekaj, sad ću da vam pokažem neke…
-E, pusti sad to… – pokušah da ga zaustavim.
-Ne, ne… Kakvi da pusti. Hoćemo da vidimo.
-E, evo… – reče onaj dvonožni izdajnik i krenu da pokazuje.
One udarile u oduševljenu ciku, pa sve podvriskuju kako su čestitke „booooužanssstvene“, „feeenoumenalneee“ i slično, a mene blam, pa me blam.
Obrće ovaj po telefonu, one se oduševljavaju, ja pogledujem Zverka, oće l’ krenuti, a on lego jednom dečku u krilo i… hrče. On koji nikad ne spava sad našao da nadoknađuje. I tu ja, u glavi povećam kaznu na mesec dana jer ne tolerišem izdaju. Iz revizije kaznenih mera me trže ona što je više podvriskivala.
-A je l praviš tagse?
-Šta? – upita moj samopostavljeni menadžer.
-Tagse… – započe plavojka, pa se trže – Ma, šta se ti petljaš?!?
-Kako to misliš? Pa ja…
-Ćuti! – prekide ga, pa se okrenu meni – Praviš li ih?
-Ne.
-Kako ne? Zašto?!?
-Zato što nikog ne zanimaju tagsi.
-Kako to misliš?!? Pa to je hit!
-Da li si ovde negde videla da se prodaju tagsi?
Pogledala me je zabezeknuto.
-Nisam.
-Eto, vidiš…
-Vidim o baš zato mislim da trebaš da ih praviš.
-Aha… I kačim po zidovima. – nasmejah se.
-Biće sigurno i takvih koji će ih kačiti. Na zidove, poklone… To je hit u svetu.
-Da, znam… A mi smo u Srbiji. Verovatno će mi ih tražiti za dvadeset godina.
-Hmmm… Moraš da menjaš menadžera.
-Kakvog menadžera? – bila sam zbunjena – Odakle meni menadžer? I šta će mi? Ja  sve što radim radim ručno i pravim jako malo.
-Ovog ovde. Slušaj, devojko, ne ide to tako. Praviš lepe čestitke, to smo videli. Vreme je da proširiš asortiman. Ovo je ručni rad. Ima svoju vrednost.
-Aha… Negde daleko.
-Svugde.
-Ne i ovde.
-I ovde. Veoma.
-Mi, izgleda živimo na različitim planetama.
-Čini ti se. Počni da praviš tagse.
-Možda.
-Hoću ja jedan da kupim.
-Molim?
-Hoću ja jedan da kupim.
-Kakav?
-Prepuštam tebi na volju.
-Za šta?
-Za osmeh.
-Molim?!?
-Za radni sto… Da tamo stoji i izmami mi Osmeh kad ga pogledam.
-Za kad?
-Za kad ti se učini prikladnim. Ne žuri. Nije hitno. Juče, večeras, sutra, za mesec, za godinu… Ti vidi. Samo imaj na umu da mušterija čeka.
-Dobro. Razmisliću. – rekoh, ubeđena da mi mušterija nije pod libelu.
-Ok. Razmisli.
-A bookmarkere? – upita druga.
-Šta bukmarkere?
-Praviš li ih?
-Ne.
-Ne praviš?!?
-Ne.
-Što, ne voliš knjige?
-Odakle ti to? Obožavam knjige! – pobunih se.
„Da mi je jedna, sad bih te njome raspizdila po licu“ pomislih ljutito.
-Hoćeš da mi napraviš bukmarker?
-Ne pravim ih.
-Želim da kupim.
-Jeste li vas dve… normalne?
-Ko je danas normalan, uopšte? – upita prva.
-I to što kažeš…
-I? Hoćeš li?
-Kakav?
-Ostavljam ti na volju.
-Za kad?
-Kad ti bude zogodno.
-Samo imaj na umu da mušterija čeka.
-Da, da… Ne obećavam.
-A ja bih… jednu čestitku za dan zaljubljenih. Da bude gotova do 14. februara. I da bude lepa. – reče onaj što mu je Zverko u krilu spavao.
-Dogovoreno.
-I da se dopadne mojoj devojci.
-O’š i da peva?
-Ne preteruj.
-Šta ću, volim da preterujem.
Svi se nasmejaše. Osim mene…
-Ovaj… – poče moj drug – …kad svi naručuju…
-Da?
-Možeš li napraviti nešto meni?
-Šta?
-Ne znam… Nešto za kancelariju… Za zid… il za sto… Kad stigneš….
-Al da imam u vidu da mušterija čeka?
-Sve znaš.
-Ne obećavam.
-Barem razmisli.
-To mogu…
-Dovoljno.
-E, ljudi… idem ja pre nego što još nekom nešto padne na pamet. – rekoh ustajući, a repati izdajnik iz momenta skoči i nađe se pored vrata.
-Ih, kakva si…
-Sluđena. Bilo mi je drago. – rekoh pozdravljajući se sa njima i krenuh ka vratima.
-Platićeš mi za ovo… – procedih izlazeći.
-Za šta?!? – kao zbunjeno upita moj nazovi prijatelj.
-Mrzim te!
-Ja tebe ne. – reče i zatvori mi vrata pred nosom, a ja obećah sebi da će mu ovo izaći na nos.

Još uvek ne znam da l da se smejem ili da plačem.

(Iz nikad napisane knjige: Imam prijatelje, neprijatelji mi ne trebaju)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s