Crtice iz svakodnevice

Gripozni Dekupaž

Nikako nisam svoj sledeći odmor zamišljala ovako, ali tako je kako je i nema svrhe kukati.

Pošto se već (cele dve nedelje) kanim da, nakon kojekakvih igrarija sa različitim stvarima, pokušam da nešto uradim s kutijom rešila sam da svoj prinudni boravak u kući i krevetu iskoristim za to i obradujem sebe jednom kutijicom za džidžabidže. S obzirom da baš numem da se izborim sa šarenilom, rešila sam da moja kutijica bude crna. OndaK sam počela da se premišljam oko detalja koje ću smestiti u crno. E, to je bio izazov jer je velika muka doci do svih tih detalja kad te boli svaka ćelija… a posebno kad nakon sati i sati provedenih u cepkanju minijaturnih detalja shvatiš da to baš i nije ono što želis. Pa kreneš da cepkas nešto drugo, pa još nešto, pa jos nešto… I tako prođose dva dana i malo više.
E, ondak je došla na red kutija. Nisam baš bila sigurna kako ću to izvesti, pošto nemam pojma o dekupažu, a pride sam, gripom i temperaturom, vezana za krevet i nema šanse da sedim za stolom i radim ko sav normalan svet. Ali sam rešila i nisam želela da me sitnice kao sto su neznanje, grip i temperatuta zaustave u nameri. I pored pobune bliskih ljudi, koji su smatrali da trebam da ležim i odmaram, pored kreveta je dovučen sto na koji su postavljene podloge, farbe, četkice, čase za vodu, makaze, salvete, fen, lepkovi, lakovi… Na krevetu su se našli ogromantni jastuci za uvaljivanje moje malenkosti, što mi nije teško palo, a u krilu se našao ogroman plastični poslužavnik, umesto stola (kezz). Tako ušuškana mogla sam da počnem. I počela sam… I baš sam uživala i pored malih incidenata koji su me zabavljali, a sestru koja je tu bila izluđivali, kao da je neki problem kad se izvrne podloga ili boja ili lepak po posteljini (kezz). Elem, najveci problem mi je bilo bojenje. Kao što sam rekla, moja ideja je bila da kutija bude crna, ali se svetlo plava glasno pobunila ne dozvoljavajući da ispunim svoju želju.
-Ali šta cu ja sa tobom? Ti nisi moja boja. – rekoh joj.
-Baš me briga! – rece drsko.
-Hajde budi dobra i pusti me da uzmem crnu, a ja ti obećavam da ću sledću kutiju da ofarbam tobom.
-Neću.
-Molim te…
-Crno nije radosna boja, a ti hoćeš da se obradujes.
-Crno jeste radosna boja, najl… – počeh, želeci da kazem da je crna najlepša i najneproblematicnija boja ali se na vreme zastavih kad primetih da su ostale boje počele da se meškolje i gunđaju. Da bih sprečila opštu pobunu, pristadoh – Dobro… tebe ću da mažem.
Ali onda se pobuniše salvete i za malo da dođe do totalnog haosa, ali sam na vreme digla ruke od prepiranja i pustila ih da same odluče koje će da ukrase kutiju, a ja sam iskoristila to vreme da odspavam, poprilicno iscrpljena od prepirke.
Probudila sam se u sred noci i odmah mi je saopštena odluka sa kojim je kutija bila jako zadovoljna i ja sam, a šta bih drugo, nastavila da radim. Ponovo sam seckala i spavala i seckala i lepila i mazala i… kad sam završila osmeh mi se sam razlio preko njuskice. Iako  kutija nije izgledala ni priblizno onome kako je zamišljena, nakon četiri dana, u mojoj ruci je stajala vesela kutijica koja mi je izmamila Osmeh.

To je bilo juče.

Danas mi je, svaki put kad sam je pogledala, uspela izmamiti Osmeh.

I znate šta?

Daleko je od savršenosti, ali je ja u svoj njenoj nesavrsenosti obožavam. Još samo da joj nađem namenu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s