Kiša je kvarila dan. Barem su tako svi govorili, ali njoj lično nije smetala. Nije to ni bila prava kiša. Više je to bilo nadureno, nasumično prskanje pokojeg našušurenog oblačka. Nemir joj je već neko vreme kolao venama i zato se uputila u šumu na rubu grada.
Crni Gavran, njen verni pratilac, je preletao iznad njene glave, kao kakav osmatrač – zaštitnik, i tek bi pokatkad ljutito graknuo kad bi ga pogodila neka kap. Pravila se da to ne primećuje.
-Samo se ti pravi blesava… – zagraktao je. – …sram te bilo!
-Šta sam ti ja sadvkriva, Garavi Namćoru?
-Kako šta? Malo li je samo to što si po ovakvom vremenu rešila da šetaš?
-I dalje ne shvatam šta je u tome loše…
-Znaš… za visoko inteligentnu osobu si ponekad zaista glupa.
-Ne znam zbog čega zvocaš, ali da ti odmah kažem da mi nećes pokvariti dan.
-Ne znaš zbog šega zvocam? Zaista? Dođe mi da te par puta kljucnem u glavu, ne bi li ti se pamet probudila. Ovako sve moram da ti nacrtam, a po nešto i obojim pride. Gunđam jer mi je moje lepo perije pokvašeno i što izgledam jadno ovako mokar, a sve zbog toga što su tebe uhvatili pundravci. Eto zašto zvocam!
-Ali…
-Šta je? Opet ne shvataš? Da nećeš i da ti obojim?
-Niko te nije terao da kreneš.
-Niko te nije terao da kreneš… – podrugljivo je ponovio njene reči. – Naravno da me niko nije terao i niko me ne ni bi mogao naterati sve i da hoće, ali sam morao. Njušim nešto… nešto nije kako bi trebalo biti.
-Šta?
-Što mene pitaš? Nisam ja sveznajući! Da nisi takav vrtirep i da ne voliš da lunjaš po kojekakvim vukojebinama i da zavučeš tu njuškicu i gde joj nije mesto, već da, kao svako fino žensko šeljade, sediš kod kuće, kuvaš, vezeš, čitaš…
-Ha! To je u pitanju, znači! Opet su te podmitili da me nagovoriš da „budem dama“. E, pa… ponoviću ti po hiljaditi put, ja sam ovo sto vidiš, bas onakva kakva jesam.
-Ali…
-Nema ali! Više te ne slušam… nećeš mi pokvariti dan, nesrećo!
-…nisam… samo slutim da nije sve kako misliš da jeste…. – prošaputao je Gavran, shvatajući da nema smisla reći joj išta više.
Konašno su stigli. Udahnula je punim plućima, osećajući navalu pozitivne energije. Konačno je našla mesto za sebe. Iz torbe je izvukla tanku gumenu prostirku i prostrla je po travi, a preko nje karirano ćebe. Sela je, ogrnuvši se ćebetom.
-Šta to radiš? Valjda ne misliš da se ovde zadržavamo?
-Ne mnogo… Za pola sata, sat me probudi i bežimo.
Zagratkao je u znak protesta i sleteo kraj nje pomno gledajući unaokolo. Nije znao koliko je vremena prošlo kada je shvatio da se neko nalazi u šumi, veoma blizu njih. Poleteo je i sleteo na obliznju granu. Gledao je u pravcu odakle je očekivao dolazak neznanca i par puta zagraktao. Na zemlji se cura, ušuškana u toplom ćebetu, tek malčice promeškoljila, ali je nastavila da spava. Zagraktao je jos par puta, ali ni to nije pomoglo. Perje mu se nakostrešilo kada je ugledao tamnu priliku kako se primiče usnuloj curi. Ne znajući šta drugo da učini, poleteo je pravo ka očima pridošlice koji je rukom, u poslednjem trenutku, zaštitio oči.
-Pobogu, prestani! Prestani! To sam ja. – rekao je pridošlica.
U pola sledećeg napada, shvativši da je pridošlica Onaj Koga Je Ona Iščekivala Mesecima, „njen Vitez“ – kako ga je zvala, Gavran je malo ispred njegovog lica zaokrenuo i sleteo na zemlju, pored svoje gospodarice, kljunom uhvatio kraj ćebeta i počeo da ga vuče.
-Prekini, dosado… – promrmljala je pospano.
-Ustani, uspavana lepotice. Imaš posetu. – zagraktao je.
-Još pet minuta i idemo… obecavam!
-Gusko… imas posetu!
Otvorila je jedno oko i susrela se, nosom u kljun, sa pernatom dosadom.
-Posetu?
-Aha…
-Ko je tu?
-Vitez…
Iz mesta je skočila na noge trudeći se da koliko toliko popravi izgled. Na kraju je zategla kosu u rep i potražila ga pogledom.
Konačno ga je, nakon nekoliko meseci, ugledala. Srce joj je freneticno udaralo, ruke su joj se tresle, noge su pretile da je izdaju, ali se na njenom licu pojavio osmeh koji bi obasjao i tri najmračnije šume. Gavran je zakolutao očima, a došljak se nije ni pomerio s mesta. Na licu mu se nije pomerio ni jedan mišić. Odjednom je zahladilo i vetar je počeo da duva. Odora se uvijala oko njega, kao crna krla spremna da se svakog časa rašire i ponesu ga odatle.
-Zdravo. – rekla je tiho, mirnim glasom, nesigurna kako da se postavi nakon toliko vremena, ali je njen osmeh pokazivao koliko je srećna što ga vidi.
Ćutao je.
Mirno je stajala i gledal ga u oči. Odjednom, a da ona nije primetila ni najmanji pokret, u njegovoj ruci se našao luk, a druga ruka je već strelu nameštala na mesto. Gavran je zagraktao, a ona se, shvativši šta će se dogoditi, samo još više nasmešila i, trenutak pre nego je strela pogodila njeno srce, jasnim, sigurnim glasom rekla.
-Nemoj me zaboraviti, Viteže.
Krik Gavrana je prekinuo iznenadni muk koji je vladao u šumi…
***
Uz vrisak se probudila i sela. Trebalo joj je vremena da shvati gde je i da je sve bio samo san. U sobi je vladao mrak, tek poneki slabašan tračak svetla se probijao kroz roletnu. Kosa joj je, mokra od znoja, u bičevima padala preko lica i ramena. Bučno je hvatala dah. Srce joj je udaralo kao ludo. Dubokim disanjem je pokušavala da se smiri i povrati ravnotežu. Sat je pokazivao 22:22. Polako je ustala i krenula pod tuš, ne bi li nekako saprala osecaj izdaje koji je osetila u zadnjim trenucima sna, a koji je nikako nije napuštao…
Princeza Chilly 
Divno
Свиђа ми сеLiked by 1 person
Hvala (:
Свиђа ми сеСвиђа ми се