Prevrtala se po krevetu, ali joj san, i pored umora koji je lomio, nije dolazio na oči. Nakon nekog vremena je uzela je telefon i pogledala. Nije bilo ničega. Tačnije, nije bilo ničega njoj namenjenog. Čak ni one poruke koju je tog popodneva ostavila. Ta praznina ju je zabolela jače nego sto bi je zabolelo da je dobila šamar.
-Zašto? – prosaputala je, ali odgovora nije bilo.
Odložila je telefon, i polako se spremila. Na kraju je vezala kosu, spakovala stvari i izašla iz stana.
Bilo je malo pre ponoći. Noć je bila lepa, neobično prijatna za to doba godine. Lagano se uputila ka reci. Koraci su joj bili teški, kao da je na leđima nosila ogroman teret. Ipak, nije imala želju da se vrati u stan. Došla je do reke i ugledala čamac koji je stajao na obali. Uskočila je u njega i sela. Nije razmišljala ni o čemu. Samo je sedela i osluškivala reku. Ogromna praznina ju je ispunjavala preteći da eksplodira u njoj.
Iznenada je začula lavež u blizini. Zvučalo je kao da je u pitanju veliki pas, ali se nije uplašila. Volela je životinje. Okrenula se i začkiljila kroz mrak, pokušavajući da ga vidi. Nije uspela, iako je osećala da je tu negde. I bio je. Odjednom je izleteo iz mraka. Shvatila je da je u pitanju pitbul ili staford. Ogroman primerak koji je lajući poleteo ka čamcu, uskočio u njega, skočio na nju spuštajuci ogromne šape na njena ramena i… liznuo je po nosu. Sve se to dogodilo u nekoliko trenutaka. Nakon prvog šoka i psećeg oduševljenog cviljenja i skakanja oko nje i po njoj, počela je da se smeje.
– Kretenu kučeći… hoćeš da presvisnem od straha? – rekla je pokušavajući da smiri zverku, ali joj nije polazilo za rukom. – Pobogu, smiri se! Sedi! – konačno je uspela da izvuče autoritativni ton i pas je seo, ali je nastavio da se vrpolji.
Držala ga je za ogrlicu, mazeći drugom rukom blentavo stvorenje i pronašla pločicu koju je ona davno kupila i na kojoj je bilo ugravirano ime. Tada je ovaj lepotan bio štene, a sada je prelep pas od.. preračunavala je… skoro pet godina. Kao što je i očekivala, na pločici je pisalo „Slaj“. Osmehnula se i zagnjurila lice u vrat životinje. Kada se odmakla od njega, u očima su joj blistale suze.
– Pa gde si ti svo ovo vreme, glupa živuljko? Mislila sam da su te uhvatili domoroci i pojeli te u slast, zajedno sa onom tvojom budaletinom, tamo negde po tim Afrikama… – rekla je, vešto izbegavajući jos jedan „poljubac“. Mazila ga je i tiho mu šaputala, a on bi tek pokatkad zalajao, kao da joj je pokušavao staviti na znanje da je razume.
Nakon nekog vremena je podigla pogled i zagledala se u mrak, ka onom mestu odakle je pas iskočio.
– Hoćeš li izaći iz mraka? – progovorila je ustajući.
Izašla je iz čamca, a pas ju je u stopu pratio iduci tik uz njenu levu nogu, baš onako kako ga je učila dok je bio štene.
– Ako nista drugo, moraš uzeti psa. Sam ti neće doći dok sam ja tu, znaš to.
Iz mraka se začuo zvižduk. Stajala je bez reči. Pas se nije pomerio. Odjeknuo je jos jedan zvižduk i… ništa. Nakon trećeg zvižduka je izronio iz mraka.
– Nisam ga mogao zaustaviti. – rekao je umesto pozdrava, a onda je zarežao na psa. – Đubre izdajničko… Oduvek si je više voleo nego mene.
Neverovatnom brzinom se pokrenula i stala između njega i psa koji se šćućurio i legao kraj nje.
– Samo jos jednu grubu reč da čujem i letećeš u Dunav.
Pogledao ju je mrko. Gledala ga je pravo u oči, prkosno. Konačno se nakezio.
– Ja da letim u Dunav, žabo?
– Aha…
– Zbog paščeta?
– Na korak si od kupanja…
Gledao ju je bez reči. Nije sklonila pogled.
– Zbog psa? – preformulisao je pitanje.
– Zbog zadnjih dvadesetpet godina, koliko mi konstantno ides na živce.
– Konačno si priznala…
– Šta?
– Dvadesetpet godina… obično zakineš dvadesetak.
– Realno… tih dvadeset godina si lunjao po belom svetu, pa se ne računaju.
– A šta ti radiš u gluvo doba noći sama ovde?
– Izašla sam na vazduh.
– E, žabo, žabo… Nedostajala si mi. Dođi ‘vamo. – reče i raširi ruke.
Nije joj trebalo dvaput reći. Poletela je u njegov zagrljaj i istog trenutka kad je sklopio ruke oko njenih ramena, počela je da plače. Sve ono sto joj se nakupilo u životu i ono što se u zadnjih petnaestak dana izdešavalo, a izgurala je bez i jednog uzdaha, sada se izlilo na njegovo rame. Bio zbunjen njenim plačem jer nije bila plačljivica ali nije rekao ni reč. Stajali su tako bez reči, dok su joj jecaji potresali celo telo. Pas je cvileo.
Nakon skoro sat vremena se smirila i odmakla od njega. Rukom je brzo obrisala oči i pogledala ga.
– Drago mi je što te vidim. – rekla je iscedivši osmeh iz sebe.
– Stvarno? Zar toliko da, od sreće, pizdiš više od sata.
Šmrknula je ne udostojivši ga pogleda.
– Idemo, Slaj! – rekla je i krenula, a pas ju je u stopu pratio.
– Gde si pošla sa mojim psom? – upitao je.
– Da sednem. Umorna sam.
– Umorna… – promrmljao je dovoljno glasno da ga čuje i krenuo za njom – … to objašnjava neke stvari.
Došla je do klupe i sela. Pridružio joj se bez reči. Decenijama su bili prijatelji. Bila je to ona vrsta prijateljstva gde su umeli u glas da pričaju, satima da ćute, prepiru se, dugo se ne vide… i ništa od svega toga nije moglo da poljulja to prijateljstvo. Neko vreme su sedeli u tišini, svako zadubljen u svoje misli. Palila je cigaretu za cigaretom. Iznenada je izvadila telefon iz tašne i pogledala, a onda ga vratila nazad i zapalila jos jednu cigaretu.
– Nisi bacila to đubre. – prvi je prekinuo tišinu.
– Pet dana nisam zapalila ni jednu, do vešeras. Pre toga tek po koju, uz kafu…
– Pa si rešila da nadoknadiš… ili se ubiješ…
– Kao da bi neko primetio.
Nije nista rekao.
– Šta ima kod tebe?
– Kod mene… – bio je zamišljen – …kod mene sve po starom. Lunjam…
– Cujes li se sa Alexom? Nismo se čuli od godišnjice… prve… a evo je već treća. Kako se drži?
– Da. Čujem se… Dobro je.
– Klinci?
– Rastu. Dobro su… jos uvek pitaju za svoju Ašu, kad god se čujemo. Pitaju i Alexa, a on im priča kakvi smo svi mi bili. Nikako da im dosadi. Obožavaju da slušaju te priče.
– Nedostajete mi… svi. I ti. I Alex. I klinci. I… najviše ona. I ona vremena… Ali je, nakon svega, ovako bolje… za sve nas.
– Ne znam, žabo. Ne znam više šta je dobro… Oni su u Americi. Više se neće vraćati.
– Misliš u Italiji…
– Mislim u Americi.
– Americi? Jbt! – oči joj se napuniše suzama, ali više nije želela da kopa. Na kraju, kada je Staša umrla, Alex, Gane i ona su se složili da je za Alexa i klince najbolje da odu odavde i krenu od nule. Gane je i onako lutao po svetu i pridruživao im se kako mu je posao dozvoljavao. A ona je bila tu. – A ti? Šta je sa tobom?
– Ja… Dobro sam. Živ sam. Zdrav. Jedino što mi sve više, kako godine prolaze, nešto fali… ti, Staša, klinci, Alex… ono vreme kad smo bili svi zajedno.
– Zar ne misliš da… da nismo sve ovo zaslužili?
– Kao da nas neko pita šta mislimo…
Uzela je cigaretu.
– Daj i meni.
Pružila mu je kutiju bez reči. Odabrao je cigaretu i zapalio je. Ponovo su utonuli, svako u svoje misli.
– Šta je sa tobom, Mali Veseljače? Jesi li jos uvek onaj isti šeret kakav si oduvek bila?
Slegla je ramenima, a onda, kao da je neko spustio kočnicu koja je oduvek bila aktivna, počela je da priča sve što nikad nikome nije rekla. Pričala je, a on je slušao, bez i jednog pitanja. Kada se konačno zaustavila i pogledala ga, susrela se sa njegovim zaprepašćenim pogledom.
– Bože… tolike godine… uvek smo se tu osecali bezbrižno i pomalo ti zavideli na… svemu… Nisam mogao ni pretpostaviti kako ti je bilo svih ovih godina. Niko nije…
– Eto, sad znaš…
– Dvadeset i kusur godina… dvadeset i kusur godina i ni reč nisi rekla. Nikad se požalila.
Ćutala je.
– Da li je Staša znala?
– Imala je ona svojih muka…
– Alex?
Odmahnula je glavom.
– Da li je iko znao?
– Ponešto bih ponekom rekla… neki delić… kad mi baš dođe do za vrat, da imam utisak da cu crći, ali ne sve. Nikad nikom sve. Ni približno. Do sada.
– Pobogu Aša, zar ti nikada nije palo na pamet da ono što te muči podeliš sa prijateljima?
– Samo bih vas opteretila. I da sam vam rekla, to ništa ne bi promenilo.
– Možda ne bi, a možda i bi…
– Sada je glupo raspravljati o tome. Nikada to nećemo saznati.
– Malo ko bi to izdržao. Ja prvi ne bih. A ti… ti si, i pored svega, nalazila vremena i imala živaca za sve i svakog. I svima si se našla u nevolji, a nikome nisi poverila svoje. I uvek si bila nasmejana… pozitivna…
– Nije bilo potrebe da iko išta zna. Bilo je kako je bilo. Zašto da ikoga opterećujem?
– Pobogu, devojko… hraniš li se ti kamenjem?
– To me je zadnjih dana mnogo njih pitalo, nevezano za ovu priču. Ne… – osmehnula se – …tek ponekad gricnem koji između obroka.
– Daj mi cigaretu.
– Jesi li siguran?
Frknuo je ljutito pa mu je dala kutiju.
– A sada? Nije valjda… da je još uvek tako… – smušeno je zastao – Sama živiš?
– Sa tatom…
– Ne razumem…
Dovrsila mu je priču pričom o zadnjih petnaest dana.
– Toliko sam se nadala da će shvatiti i da ce konacno biti kako je oduvek trebalo biti, ali uzalud.
– O, Bože… Žao mi je… stvarno mi je žao.
– I meni…
– Ti si najhrabrije i najjače biće koje poznajem, to tek sada shvatam.
– Nisam… ja sam obicna cura. Trenutno poprilično raspamećena i daleko od jakog i hrabrog.
– Obična? Daleko si ti, žabo, od običnog. Predaleko…
– Ne laskaj mi… nećeš me smotati. – nakezila se.
– Ne budi sigurna… vec dugo… predugo… se nosim tom mišlju.
– Mrš!
– Tako je vec bolje… mislio sam da si ljuta, posto si tako fina… pa niti me mrškas, niti psuješ.
Nasmešila se. Iznenada se uozbiljio i okrenuo se ka njoj.
– Mogu li te nešto pitati?
– Ako nije bezobrazno. Ja sam fino čeljade.
– Jesi… nestvarno fina i dobra. Nije bezobrazno.
– Onda može.
– Postoji li neko u tvom životu?
Pogledala ga je začuđeno.
– Pobogu, kakvo ti je to pitanje?
– Mislio sam neko STVARNO bitan, kozice.
– Da. – rekla je bez razmisljanja. – Postoji neko ko je STVARNO BITAN.
– Koliko ste zajedno?
– Molim?
Pogledao ju je.
– Koliko ste zajedno?
– Oh… Nismo zajedno.
– Molim?
– Nismo zajedno.
– Oženjen je?
Zbunjeno ga je pogledala, a onda je shvatila i nasmejala se.
– O, ne! Nije oženjen, blesane.
– Nije?
– Nije, naravno.
– Pa zašto onda…
– Izvini, ne želim da pričam o njemu. Suviše sam sebična za to…
– Pa neću ti ga ukrasti…
Nasmejala se.
– Nema to veze sa tim…
– Živo me zanima zašto niste zajedno.
Uzdahnula je…
– Kratko se znamo. Mada… ja sam ga znala mnogo pre nego što smo se sreli.
– Eh…
– Šta je?
– Ništa… nastavi.
– Daleko je.
– Jbg.
– Doći će.
– Da li zna koliko je srećan?
– Ne razumem…
– Nadam se da zna koliko je srećan.
– Otkud ti znas da jeste?
– Čekas ga. To je dovoljno da bih znao.
Gledala je u reku. Kada se okrenula ka njemu oči su joj svetlucale od suza.
– Znas, mislim da neće biti onako kako bih želela. Previše sam ja obična za njega.
– Molim?
– Da… obična, nesigurna, gnjavež…
– O kome ti to?
– O onoj … znaš … – tužno se osmehnula.
– Samo bi budala tako nešto pomislila, a verujem da on to nije čim ima tvoje srce.
– Znam ja…
– Prekini. Nema toga. Ne više! Ti si jaka, hrabra, dobra, požrtvovana osoba koja vredi više nego većina drugih. Svako normalan bi poželeo da ima takvu devojku.
– Nije sto sam naša i sto slušam, ali sam najbolja….
– Uozbilji se, jebem mu mater! Zaboravi to što ti je utuvljeno u glavu. Nema više toga. Zaboravi. Počinješ novo poglavlje u životu. Biće ti teško da se navikneš na neke obične, normalne stvari…
– Mislis da naučim…
– Mislim. Da naučiš. I znam da si pametna cura i da ćes uspeti.
– Da… hoću, ali treba vremena.
– Možda ne toliko koliko misliš.
– Ne znam…
– Sada imaš sebe. Bolje ti društvo od sopstvenog nije moglo zapasti. Pa polako… korak po korak.
– A šta ako zabrljam i oteram ga, ako već nisam… izgubiću i njegovo prijateljstvo.
– Za jednu tako inteligentnu osobu, ponekad zaista glupo rezonuješ.
– Imam te svetle momente…
– Zasto sumnjaš u njega?
– Zaboga, ja ne sumnjam u njega, već u sebe.
– Nemoj ga vređati… Opet ću ti reći. Ne znam čoveka i ne znam celu priču, ali s obzirom da je srušio sve one tvoje zidove, a jeste – osećam to iz načina na koji govoriš o njemu, siguran sam da vredi. Ne znam koliko to traje… ali ako ga do sada nisi oterala, verovatno je shvatio kakva si i razume da postoji dobar razlog zašto si, kako kažeš, nesigurna i zašto gnjaviš.
– A šta ako je vec otišao, ali je toliko fin, pa ne zna kako da mi, na fin način, kaže sa se nosim…
– Jebalo te to „ako“…
– Hej!
– Izvini, ali si me iznervirala. Kidaš sebe nečim što verovatno ne postoji.
– Ima toliko njih koje bi…
– Žabo…
– Oj…
– Shvati jedno… sada i za vjeke vjekova… ako je nesto pravo i iskreno, niko i ništa ga neće sprečiti da se ostvari.
– To sam vec čula…
– Zapamti…. NIKO I NIŠTA ne moze sprečiti da se ostvari ono što je pravo i iskreno. Tu je još uvek. Neka ti to bude dobar znak, za početak. Ako je ovo pravo, razumeće sve i biće sve ok kada dođe.. Ne muči ni sebe ni njega. Seti se .. korak po korak.
– Dosadan si…
– E, tako… shvatila si. Sada možemo poći… kasno je.
– Koliko ostaješ?
– Idem danas.
– Već? Kada ćes ponovo doći?
– Žabo…
Pogledala ga je i u sekundi shvatila sve.
– Da? – prošaputala je.
– Ne verujem da ću se više vraćati. Barem ne skoro.
– Za godinu…
Odmahnuo je glavom.
– …dve…
Odmahnuo je glavom.
– …tri… – jedva čujno reče.
– Ne. Dođe trenutak kad shvatiš da neke stvari treba pustiti. Ovo je taj trenutak. – rekao je odlučno.
– I ti odlaziš… – rece slomljeno.
– Hej… Zar si već zaboravila da za početak novog poglavlja imaš najbolje moguće društvo. Budi prema sebi onakva kakva si bila prema svima nama i drugima i neću brinuti za tebe. A i on će doći.
Plakala je bez glasa. Uzela je tašnu i izvadila rokovnik. Otvorila ga je i iz džepa na koricama izvadila par slika i pružila mu ih. Na slikama su bili svi oni…
– Ovo je sve što imam… želim da ih uzmeš.
– Jesi li sigurna?
Klimnula je glavom.
– Hvala ti, malena, ovo je najlepši poklon koji sam ikada dobio.
Ćutala je.
– Idemo?
Klimnula je glavom i ustala. U tišini ju je dopratio do zgrade.
– Pa… vreme je da se pozdravimo. – rekla je.
– Da.
– Čuvaj se, Gane….
– Hocu, malena. I ti isto. Zaboravi šta je bilo i glavu gore i ne zaboravi da ono pravo uvek nađe put da se ostvari. Intuicija mi govori da će sve biti dobro, samo budi onakva kakva jesi. Budi strpljiva i ne diži zidove, Aša.
– U redu…
Osmehnuo joj se i namignuo.
– Kreni.
Prišla mu je, zagrlila ga i poljubila u obraz. Njegov zagrljaj je bio na ivici da joj slomi rebra, a onda se udaljila. Sagela se i zagrlila psa. Kao da je osetio da ide, odmakao se od nje i uhvatio zubima njenu ruku. Uspela je da oslobodi ruku i jos jednom pomazila psa. Ustala je, pogledala Ganeta, osmehnula mu se kroz suze i ušla u zgradu.
– Ono pravo uvek nađe put da se ostvari, bez obzira na sve. – prošaputala je kada su se vrata od zgrade zatvorila.
Princeza Chilly 