Danima je lutala po lavirintu tražeći put koji ce je dovesti do izlaza na kome ju je čekao. Barem je verovala da je čeka. Njegov glas joj je bio putakaz, ali ga poslednjih dana uopšte nije čula. Osećala je da je sve dublje u lavirintu, sve dalje od mesta koje je tražila, i da je pitanje vremena kada će uleteti Minotauru u zagrljaj. Bila je sama i uplašena. Na hranu je skoro zaboravila. Dešavalo se da se po dan ili dva ne seti da išta pojede. Skoro uopšte nije spavala. Ponekad bi se zaustavila i sela da malo odmori i dremež bi je uhvatio, ali bi joj se uvek, na korak od sna, učinilo da čuje njegov glas te bi sebe naterala da ustane i krene dalje. Te večeri je bila na ivici snage. Pogledala je oko sebe. Zidovi su bili previsoki da bi videla preko njih i oivičavali su uske hodnike. Pogledala je gore i videla sivo nebo i tamne oblake koji se valjaju preko njega. Pogledala je jos jednom oko sebe. Na suvoj, ispucaloj zemlji su stajale hrpice kostiju malih životinjica koje, kao i ona, nisu uspele naći put do izlaza. Vec je nailazila na takve prizore. Čak je naletela na tri veće gomile kostiju. Trudila se da ne razmišlja o tome. Sela je da se malo odmori i iz ranca izvukla tefterče. Okrenula je listove do zadnjeg unosa i tada je shvatila da nema više listova. Bacila je tefterče dalje od sebe.
-Predajem se… – prošaputala je, odbacila ranac i sklupčala se na zemlji.
Pade joj na pamet misao da je možda On odustao od nje. Očaj ju je preplavio. U tom trenutku je, po prvi put, shvatila jačinu svojih osećanja prema Njemu. I znala je da, čak i da je On odustao od nje, ona nije odustala od Njega. I nilad neće. Ipak, ma koliko se trudila i pokušavala, sama nije mogla.
Tu u lavirintu, sklupčana na ispucaloj, prašnjavoj zemlji čekala je da Minotaur dođe po nju. Nikakve šanse nije imala, osim ako se ne pojavi On i ne pomogne joj da nađe izlaz, ali šanse za to su bile neznatne.
Više nije imala šta da izgubi.
Zatvorila je oči trudeći se da zaustavi suze koje su pretile da se izliju iz njene duše.
Ovog puta nije uspela.
Princeza Chilly 