Derle je zastalo ispred izloga na kojem je ogromnim slovima pisalo ‘SALE’. Naslonila je ruke na staklo i radoznalo posmatrala kojekakve eksponate nagurane u izlogu. Odjednom je iz dućana izleteo ljutiti trgovac vičući na derle koje, začudo, ovoga puta nije napravilo ni jedan jedini nestašluk, niti i jednu brljotinu. Stajala je, sleđena od straha, nesposobna da se pomeri, i uplašeno treptala ispod raščupanih, crvenih šiški trudeći se da zaustavi suze koje su pretile da se izliju zbog nepravedne grdnje. Nepravedne, ako se zanemare čokoladni otisci na staklu. Gos’n dućandžija je uplašeno derle drzao za nadlakticu i nije prestajao galamiti na nju, dok je drugom rukom nekontrolisano mahao, što ju je jos više plašilo.
Odjednom… derle se trglo i pogledalo ka izlogu. Učinilo joj se da joj je jedan od izložbenih eksponata namignuo. Naime, bila je to lutka – muškarac, velišine odraslog čoveka, širokih ramena. „Lutke ne namiguju…“ podsetila se. Pogledala je bolje, ali se ništa nije dešavalo. Dućandžija je i dalje vikao. Ponovo joj se oči napuniše suzama, što zbog nepravedne grdnje, što zbog stiska zlog trgovca koji se pojačao. Jedan treptaj iz izloga… jedan namig i strah je nestao. Bol je zaboravljena. Pogledala je dućandžiju i sklopila šake kao da ga moli da stane. Na trenitak se pokolebao, a ona ga je, slobodnom rukom, povukla za rukav i povela ka izlogu. Zbunjeni čovek ju je pratio. Prišli su izlogu. Ponovo je stavila ruke na staklo i priljubila nos uz njega. Netremice je gledala… Dućandžija je uzimao vazduh da bi nastavio sa drekom, eksponat je opet namignuo i ona se veselo nasmejala. Okrenula se ka ljutitom čoveku i pokazala ka vratima, a onda ga povukla za rukav, dajući mu na znanje da želi ući. Shvatio je i pošao za njom.
Radnja je bila mala i pretrpana svim i svačim. Antikvarnica. U normalnim okolnostima bi pretražila svaki ćosak, pregledajući svaku stvarčicu u toj mračnoj radnji prepunoj prašine, ali je ovoga puta imala nešto sasvim drugo na umu. Prišla je eksponatima koji su stajali u izlogu i obratila pažnju na onaj nestašni… na onaj što joj je namigivao. Mirno je stajao. Gledala ga je netremice, čvrsto verujući da joj se nije učinilo.Okrenula se ka drekavcu i mimikom ga je, posto nije znala jezik, upitala za cenu. Dao joj je znak koji je ona protumacila kao da treba da sačeka i krenuo ka vratima na drugom kraju prostorije i nestao kroz njih. Brzo se okrenula ka migajućem eksponatu i uštinula ga. Baš kako je i očekivala, jauknuo je.
-Jao!
-Ha! Znala sam! Ti pričas srpski?
-Jaukanje je univerzalno, tupaava… ali, da… govorim. Ti nisi normalna, znaš!
-Aha…. ti visiš u izlogu, a ja nisam normalna. Važi…
-Bezobrazna si!
-Prašnjav si!
-Ti, ti, ti…
-Ne inati se sa mnom nego mi, pre nego što se drekavac vrati, reci… hoćes sa mnom odavde ili čekaš nekog posebnog kup…
Iznenada je ućutala kada se dućandžija našao pored nje. Čudno ju je pogledao. Dunula je u vis sklanjajuci nestašne šiške s očiju i pokonila dućandžiji osmeh koji bi u trenutku otopio sav led na severnom polu. Upalilo je i drekavac se smirrio. Ponovo je, na svom mahačkom pokušala da pita za cenu. Mali italijančić je mlatarao rukama govoreći joj nešto što nije razumela. Pokušavala je da se priseti onih fraza koje je nabiflala pre nego je pošla na put. Nakašljala se…
-Quanto costa…? – promucala je nesigurno i pokazala ka eksponatu.
Na tren je ućutao, pogledao, a potom rekao nešto što je njoj zazvučalo kao ‘ćikvećento’. Ponovo je počela da pretura po mozgu koliko bi to moglo biti… i shvatila, ako je uopste dobro čula i razumela, da je to smešno mala cena. Ipak je nabrala nosić i tužno oborila uglove usana.
-Mi dispiace molto… E troppo caro… – promucala je i okrenula se da pođe.
Uhvatila je ljutito sevanje očiju iz izloga. Krenula je, odajući svakim svojim pokretom koliko je nesrećna.
-Treccento! – doviknuo je dućandžija, ali se ona nije okrenula.
Taman je stigla do vrata kada začu
-Cento!
Zastala je u mestu, okrenula se i osmehom obasjala mračnu prostoriju. Skakutavim korakom se vratila. Izvadila je novac i dala ga dućandžiji, a onda mu je u ruku ćusnula i žvaku…sa takvim stavom i samopouzdanjem, kao da mu je dala ne znam kakvu napojnicu.. .najmanje duplo veću od cene koju je platila. Prezrivo je pogledao žvaku, pa nju, a potom se, bez reči, zaputio ka prostotoriji iza i u njoj nestao.
-Hoćes li sići sa tog čiviluka i odvojiti se od tog izloga?
-Stvarno si htela otići. – frknuo je uvređeno.
-Bilo mi je preskupo!
-Preskupo?
-To je sve sto imam kod sebe, a jeo mi se sladoled…
-Zbog sladoleda…
-Ne zanovetaj, nego kreni… umreću od prašine…
Izašli su na ulicu. Tek sada na suncu ga je bolje pogledala.
-Hej… pa ti si onaj… onaj tajanstveni… onaj što sam ga pre neki dan isprskala vodom…
-Jesi li uvek takva napast?
-Nisam… mislim… da, ovakva sam, ali nisam napast. Hoćes sladoled?
-Pre bih kafu. I kolač.
-Ok… može kafa i kolač…
Krenuo je, a ona je pošla za njim. Uskoro su stigli. Rekao joj je da je tu najbolja kafa u gradu. Seli su i poručili. Pogledala ga je.
-Aj!
-Sta je?
-Kako si prašnjav… dođi da ti pomognem da se malo dovedeš u red.
Pomogla mu je. I taman kad su završili, kafa je stigla. Pili su je u tišini.
-I? – upitala je iznenada.
-Sta?
-Sta sad?
-Ne znam… kupila si me.
Podigla je pogled ka njemu i opet oduvala šiške s očiju. Počeo je da veruje da joj je taj gest više navika nego potreba.
-Šta ti želiš? – upitala ga je.
-To nije bitno… bio sam u izlogu, na rasprodaji… Čak si se i cenjkala… Pošteno si platila…
Razošarano je spustila pogled. Shvatila je da mu se ni malo ne dopada i jako se rastužila. U trenutku je sakrila tugu, trudeći se da on ne primeti, Pogledala ga i nasmešila se.
-Danas sam dobre volje… slobodan si. – reče mu i namignu, a zatim ustade.
-Gde ćeš?
-Da malo njuškam naokolo.
-Idem i ja.
-Ne.
-Zašto?
-Zato što to ne želis… a ja ne želim da ne želiš… Želim da želiš da smo tu, kao što ja to želim. Opusti se, nije smak sveta ako ne želis, ali…. ako umeš da se igraš i sanjariš, ako umeš da maštaš i istovremeno sa obe noge stojiš čvrsto na zemlji… E, ako sve to… i jos mnogo toga umeš i želiš i ako imas želju da sve to sa nekim podeliš… i ako želis da sam taj neko ja… pa poželiš da me bolje upoznaš, pronaći ćes me na ovoj adresi dok sam tu. Tu je i moj broj telefona. – reče i pruži mu papirić na kome je bila ispisana njena adresa i broj mobilnog.
-A ime?
-Potpuno je nebitno ako nemaš nameru da se družimo. Zato, o imenu ćemo ako bude neke sledeće prilike. – osmehnula se, namignula mu i lagano se udaljila od stola.
Gledao je zamišljeno za njom gužvajući papir koji mu je dala. Opako ga je nervirao taj mali, dosadni šeret. Bilo mu je drago što je otišla.
Dani su prolazili, šunjala se uskim ulicama po ceo dan i fotkala, crtala i pokušavala rečima doc+čarati viđeno. Iako nije htela da prizna, stalno ga je tražila pogledom. Nije ga bilo, a ona nije ni sebi htela priznati da joj je žao.
-Tako je i bolje… ionako je pravi nadrndani gunđavac. Baš me briga za njega.
Mislilo je na nju. NIkako nije mogao da shvati i prihvati da postoji takvo blentavo stvorenje pod kapom nebeskom. „Ona nije stvarna…“ govorio je sebi „…to sam je ja izmislio. Nije stvarna.“
U proteklih par dana je nebrojeno puta izvadio papir sa njenim brojem iz džepa, ispravljao ga i isto toliko puta ga gužvao i vraćao u džep.
-Ma, nikako… ne dolazi u obzir da je pozovem! Ta mala dosada bi me izludela… – ubeđivao je sebe.
I tako su dani prolazili, a kraj odmora joj se peibližavao neverovatnom brzinom.
Cele noći je pljuštala kiša. Dobovanje kiše ju je uspavalo i učinilo da cele noći spava kao beba.
Naspavana, ustala je poprilično rano ne bi li ugrabila da, pre nego sunce isuši asfalt, šljapka malčice po baricama. I dok je proveravala da li je sve spakovala, telefon je zazvonio. Mahinalno je, ne gledajići u ekran, prihvatila poziv. Mislila je da su njeni ili neko od prijatelja.
-Da?
-Dosado, jesi li za šljapkanje po baricama? – prvi put mu je čula glas preko telefona, ali je istog trenutka znala kome pripada.
-Kada?
-Kad siđes.- rekao je i prekinuo vezu.
Osmehnula se.
Nije odolela da uzme prskalicu i napuni je vodom, a onda je pokupila stvari i sišla.
Čim je otvorila vrata od zgrade, mlaz vode iz prskalice u njegovoj ruci ju je pogodio. Ciknula je uzvratila. Smejali su se kao deca. Kada im je ponestalo ‘municije’ prišli su jedno drugom i pozdravili se.
-Siguran si da želis biti tu? – bilo je jedino što ju je zanimalo.
-Aha.
-Ok… idemo…
I krenuli su u potragu za baricama.
Princeza Chilly 